Književnost

 

     nadugačko i naširoko,

     i oči zelene,

     i tvoje i njene sene.

 

 

     Post skriptum

 

         Rekoše:

         - vi ste slični!

 

         Oduzmi reci obale i nestaće je.

         (Kao kad bi sebi darivali vasionu).

  Oduzeti sebi prava na prave reči...

         (Kao da smo obale bez vode).

 

  Nismo li jedno?

  Obale su nešto od mesa i krvi!

 

 

               U RUŠEVINAMA

 1

 

  Prostor dna i tame

         na dlanu

         držimo.

         Srušili smo zid od sna

         i sada ruševinama

         peva sunce ludo,

         i urvinama crvenim,

         i tragovima nasukanim.

 

Srce nije postalo gar

na kamenu,

u ruševini,

zbog veličine!

(Kažu:

- nestaće zla u zlu),

krv je crvena od sunca

a topla od sna.

 

Ruševine prizivamo

zbog kažiprsta

      otupelog od zla,

ogluvelog od dna.

Jamčimo glavom

za novi prostor na dnu,

u novoj ruševini,

srcem.

 

2

 

Gradiše grad od dna,

- malo vode,

puno srca i sna.

 

Nađoše nam mesta

i reku stvoriše,

okitiše cvećem poljane,

nebo zvezdama,

suncem...

 

Od temelja naviše,

gradiše ga vekovima za vekove.

 

Nešto se ne rimuje

- nema ničega.

I zvezde na nebu,

mesec i sunce,

reka i šuma,

ptica i...

Nešto nedostaje

 

Grad u zgarište!

3

 

Zaspaše ptice na ruševinama...

ali oči im

neumorno glođu natrule kosti.

I cvet se rasprskava u lobanji,

množe se crvi.

 

Bežite ptice grabljivice

iz naše tvrđave!

 

Spavaju zloslutnice na temeljcu...

ali kljunovi im

budno let pepelu prate.

       Na vidiku nigde vere za buduće

nove vode.

 

Bežite ptice prokletnice

iz naše krvi!

4

 

Zacvileše crvi

u ruini tvrđave.

Razboleše se

razgrizajući kamene kosti.

 

Kleknimo

i pomolimo se za oproštaj.

Sami ćemo

srušiti preostali deo tela.

 

5

  

Koliko je teško

gledati

na svome čelu

zalazak sunca

u krvi?

 

Teško li je

biti blizak umiranju

i kada znaš

da nisi zadnji

a ni prvi?

 

6

 

Raširismo ruke

do odvratnosti

tražeći novo sunce,

nago i naše,

a nađosmo samo zvezde

koje se tu ispred nas gase.

 

Iskrivismo vratove

propinjući se iz ruševina

tražeći novo ognjište,

nago i naše,

a ne dođosmo ni do kraja ruševina

kada nas i oči izdadoše.

 

7

Klonuše glave dalekih ruševina.

Raširenih ruku

cvet se iskida od stida

i pobeže iz svoje kože.

 

Nemamo snage

za novi let ka izvoru.

Nejasne su nam vode

što kraj nas teku.

 

Ni prava nemamo

na osmeh nage zvezde

sa neba

što od straha cvili.

 

Nezahvalna je ptica

na visinu,

vidike,

dohvat ruku...

Post skriptum

 

I pepeo je ruševina vatre...

Ruševina je i novo zidanje,

novo nadanje,

novi predeo u očima,

srce u novoj ljubavi.

 

Ruševina je

što beše,

što je

i što će tek biti!

 

         SA NEMIRIMA...

 

1

  

Ne padosmo zbog dna u dnu!

To čine ruke bez zaleta

za pravi put,

(po ko zna koji put),

kojim se nestaje i rađa

istovremeno.

 

Zašto pogled ka zvezdama

i kada padamo naniže,

(kada se otvori tama),

i mrak nas jaukom

poziva

u svoje skute?

 

I snove treba ljubiti

kada ih java traži.

(Uzaludno je).

I te kako zna stvarnost

da odvratno

jezik isplazi.

2

 

 

Nemamo snage ranjenoj ptici

srce da isčupamo.

Nadamo se da preboleti će.

 

Uzalud je sricati uspavanku

iz milošte kamenu.

Neme su njegove grudi,

zlokobne oči

- prete.

 

(Prvi udisaj:

- prva suza,

zadnji izdisaj:

- zadnja suza...

i nešto između)!

 

Odrecimo se prvih suza,

prestaće i zadnje.

Cvet se bere,

na žalost,

dok latice mirišu na proleće.

3

 

U pesnicu

nemih dodira skupismo noć.

Tada neko reče:

- pobeći treba od sebe!

(Može li se)?

Uzalud cveće jeca o proleću,

vreme zna da dođe i ispod kože.

 

Nema ništa

- istina li je?

 

Klonu glava na ramenu laži.

Ljubimo se.

Bez osećaja ni smrt nema draži!

 

4

 

Još jedan dodir nežnosti

sa ironijom

i nestaće ptica nevinih krila.

A pevaće se:

- jesen je bila,

jesen je snila

daleke predele,

daleka tela.

 

Zagrlimo nastalo nemanje

u jecaju,

na ruci.

Krv je proključala u pepelu!

Sve što smo našli

bili su tromi

istrunuli

koraci naših dvojnika.

 

5

 

Sa namerom

na kolcu

osvanuće nečija glava.

(Odavde do večnosti

put je sreća.

Ne poći

ne znači ne doći

tamo gde ptice

poslednji put sleću).

 

Nastavićemo traganja

za nestalim.

Sumorno otpočinje dan.

(Od sebe do sebe

na hiljade koraka ima,

nestalih,

nemogućih za povratak).

 

6

 

Ni noć,

ni dan.

Nema svitanja zore.

(Jednakost plače od stida).

Ni povratka nema...

Čemu laži

- srce mora da se spali!

 

Bez pozdrava

- tišinu ne budi!

(Od ove bolesti se ne leči).

Olakšaj nabrekle vene

i u mozak vetar namami.

Proklijaće seme

- biljem dokazati će se!

 

7

Nema tog jutra

čija će zora da svane

u očima

kao što je noć znala.

 

(Nemoćan je razum.

Uhvatismo se za zrak.

Beše to varka,

uzaludno očekivan dan).

 

Nema te šume

koja će sobom sakriti srce

u nama

kao što je tama znala.

 

(Volimo se nagotom,

hranimo se telima:

- beše to kurva žena,

a nevinija od anđela).

 

8

 

Deo tela

a vrata odškrinuta...

Prostor u tami.

Noć!

Noć koja se pamti.

 

(Nikada nismo imali

smelosti

da odslušamo hod njen

dolazeći).

 

Nemir se igra u lobanji,

a razum nestaje...

Put ka nebu.

Laž!

Vreme nestaje.

 

(Ruke hvataju,

po ko zna koji put,

uzaludni zalet u tami).

Post skriptum

  

Nemoćne su bile kiše.

Razdvojiti obale

uzaludnije je od sna.

Pevamo povraćajući reči:

- obale su obale,

kiša je kiša,

oluja je oluja...

 

Ni ruševine nisu

što nam se čini da jesu.

Na srušenim temeljima

gradiće se nove kule

za novo rušenje,

za novo rušenje,

za novo rušenje...

 

 

       

 

 ... I ZABLUDAMA

 

1

 

Nevešto se hvata za mamac

tama.

Krvavo verujemo u svoju

ruku.

I kada prežedneli izvor

vode

nestane,

neznano kuda ode,

verovaćemo i dalje u njeno postojanje,

put

i senku.

 

One su kao ptice bez krila,

bez kraja,

dosegle čak do grla

i dublje.

Nebo se lomi o noktima,

a tama puca među

prstima.

Imamo ih

          da bi nas imale

kada postanemo nejaki,

nespremni za čuda.

 

 

2

 

Nemo orgijaju

nevinim poljima tela...

 

Jedna je bolest htela,

jedna je rana smela,

nazvati se našim imenom.

Zanemela je pred dotaknutom istinom,

otkrićem nepoznatih predela

tela.

 

Nevešti dodiri

zakloniše suncu poglede...

 

Od tela do tela

most je dug.

Strane sveta obasjasmo

oreolom.

Zatalasaše se sinji vetrovi

od ruke u zaletu.

 

3

 

Veruj i kada klone glava!

Negde na istoku sunce

spava.

(Sačekajmo da svane).

 

U očima tama...

Put kojim idemo,

put je ispod duge:

- nestvaran,

blizak a nedokučiv.

 

Veruj u nevinost naših tela,

kao i u oblak

kada ga zora svane.

(Sačekajmo na dane).

 

I jutro će

da promoli glavu...

Put kojim idemo

put je snova koje traži java.

Veruj u ruke!

4

 

Žurno sviće zora

na zapadu

- daleko od ruku...

 

Zakuni nas rođenjem!

Veliko je bespuće

u našim koracima.

 

Rođeni smo da umiremo!

(Ostaće želja za zagrljajem,

žal za viđenjem).

 

Nemamo vremena

a ni prava na obične stvari

u svojim koracima.

 

5

 

Zar imaju prava

da se sviju oko svaki stas

i tu zaborave?

Zar nikada neće

potražiti spas,

nikada početi u suzama

da se dave?

 

Iz neznanja,

naivnosti,

ubice su htele da budu.

Zaustaviše se u naletu.

(Lepo je voleti,

hrabar biti

i živeti)...

 

6

  

Imamo snage,

a odvažnost skriveno sniva.

(Ni puta,

ni cilja...

samo uzaludni drhtaji

u telu žila).

 

Umesto srca uspavajmo

uspavanke,

umesto oči daleke

predele,

umesto ruku zaustavimo

olujne vetrove...

(Ruke nam sude,

oslobađaju

ili kažnjavaju).

 

7

 

Čudno se uhvatiše

i zajezdiše u zaletu.

Htedosmo

do dna i još niže

- u korene.

(Zalutaše u bespuće).

Na levoj strani tela

sleteše neke ptice.

 

Neka osmeh jezivi

hvata zjala!

Uzaludno je tražiti od ruku

da nemire pomire.

Nema opravdanja za beženje,

lutanja,

traženja...

Odavde do beskonačnosti

mali korak nas deli!

 

8

  

Zavuci ruke do kraja,

u srcu,

i pronađi uginulu pticu!

Dah joj udahni

probuđen u kamenu,

a krila raširi vetrovima,

put joj obasjaj novim snovima.

 

(Nema zbogom

- nema opravdanja!)

 

Izgubljenom imenu

teško je prići.

Još teže je trčati za vremenom,

sunce prestići...

Ni krila neće biti

na dohvat ruku,

a ni razuma.

 

(Požuri

- stići će pre vas)!

             Post skriptum

 

Imate nam sve!

Pred vama sve lepote

i grozote

stoje

i neme,

kleče

i mole.

 

Ispružismo se do

odvratnosti,

zaludeste se do

bezsvesti,

pa nas zovete,

zovete,

zovete...

 

NE ODRECIMO SE NEPOGODA

 

                   1

 

         Kroz vetar pun mirisa tuđih

  teško je spoznati dah svoj

  iz prkosa

  - srcem što se rodi,

  maštajući sreću u nepogodi,

  kroz tela,

  urvina,

  grobove

  i izvor žedan bistre vode.

        

  Ma koliko od sebe krili

  sve reke teku istom moru

  i ma koliko nevešti bili,

  koraci tuđi naučiće naše

  kako se,

  i ako loše,

  najbrže hoda,

  kako se

  preko tuđih tela

  telo svoje cilju vodi.

 

  I neće hrabrost biti

  da uz vetar okrenemo svoja bleda lica.

  Ti znaš,

  kada već mora da se ide

  pođimo niz vetar

  - ali,

  ne odrecimo se nepogoda!

 

2

 

Gde proklijaše misli o zlu,

za zlim?

 

Ostavljena ptica odsečenih krila

bez krvi je.

Nikoga neće biti

da ruke za druge ima,

da uvek daje a nikada ne prima.

 

Smesti svoje kosti gde sebe tražiš

mrtvog!

 

Znaćemo kada padnemo naivno

u uvelu travu od stida,

od užasa i strave,

uplašeni običnim životom

- od srca čari.

 

3

 

Odsekoše nam krila u naletu.

Divno li padasmo kroz oblake

rođene na čelu,

kroz tamu i bezdan bez dna

našom dušom oživelom.

 

(Ni snage više za varanje:

- nemamo sebe,

ni zoru,

ni noć)...

 

Uzaludno je buditi pticu pri kraju leta.

Padaćemo i dalje

kroz jutra koja smo probudili

nadajući se putu ka zvezdama

a bićemo putokaz zaljubljenom vetru.

 

(Odavde do jutra

mnoge će noći snivati dan,

čekati na san)...

4

 

Uhvaćen u niti zabluda

- ptica je bez krila.

 

(Jesen je.)

 

Jesen je bila kap mastila,

pogrešno ispisana

vetrom u oblacima,

daleko nad pustinjom

- ni u bezdan

ni na nebu.

 

Naučićemo bol

da se pretvara u pticu

prolećnu i samu.

Iz krvi ćemo isčupati joj

visinu,

iz tela oči.

 

(Neka pevaju zablude!)

 

                5

 

         Zagledani smo u plavo bespuće vasione,

  a plašimo se dna.

 

  Hajdemo na pučinu!

 

  Naučićemo senke dalekih očeva naših

  koji su pali u nemilost

  između dve bitke na poklon gavranima.

 

  Čuješ li taj smeh?

 

  Iz nestašnog uma ne možemo svi zajedno

  istim putem u zagrljaj zabludama.

  Plavo je beskrajno a tamno daleko.

 

  Ptico budi ptica samo!

 

6

 

Reč i mastilo,

utvara i uvek nova šuma,

uzaludno dozivanje ptica

zauvek sletelih:

- sve je to zapisano krvlju

u krvi.

 

(A one teku neosetno,

budno prisutne,

opipljive.)

 

Biljem dokažimo vodi

njenu vrednost.

Pomirimo reči u mozgu

za novu pesmu.

I još nešto...

mnogo toga.

 

(A strah i dalje na granicu

korača

između nas i jave.)

7

 

 

Nije stid kamenu

zaplakati u svanuće.

Iz noći se ponovo rađamo

nagi i nevini kao rosa,

a neka želja bosa

golica nas već po mozgu.

 

(Na šta će ličiti cvet

kada mu se koža odere

i kao ratni trofej

obesi oko vrata?)

 

Da li da se odreknemo svega

ili samo

stvari koje nevino volimo?

Kako i kada,

kojim putem i čime...

- ne smemo da kažemo.

 

8

 

Dokazati da se sve svršava

Ikarovim letom...

       Kakvo uzaludno orgijanje

       vatre i kiše

koje ne dokazuje ništa,

kao što ni oči neće

ispijene u tami

čekajući nedostižnu zoru.

 

Dokazati koliko bilje ima

veliko srce....

       Ili krenuti do na kraj sveta

koji je sve dalje

kada se oči zatvore

i izgubi svaka pristojnost

nad svojim telom,

htenjima...

Post skriptum

 

Lažem!

Nemam hrabrosti da kažem

ovom kamenu

nije mesto tu.

 

U bekstvu sam!

Strah me je sebe

i budućeg groba u kome mi

lobanja spava.

 

Ko sam?

Pobegoh iz jutra u veče

da ne saznam kako izgleda

suncem obasjan dan.