Ljubinko
Đurić Taci
N
E G D E I
Z M E Đ U
Priča prva
I
Marica je doputovala u grad na Nišavi autobusom. Kada je stupila
svojim nogama na tle male, stare, neugledne i pre svega prljave autobuske
stanice, bilo je kasno popodne, a vreme potrebno da iz popodneva pređe u veče i
dovede mrak meseca oktobra je jako kratko, iznenađujuće brzo prođe. Nije se
nimalo osećala dobro. Strah i drhtavica joj sve više oduzimaše ono malo snage,
što beše sakupila na selu i krenula na put, prepun neizvesnosti i nepoznanica.
Neodlučno je zastala na raslimatanim malim pločicama, dosta njih je nedostajalo
ili su bile izlomljene, kojima je bila popločana tesna površina oko same
stanične zgrade, sa namerom da čine prostor na kome će putnici čekati i
sačekati svoje prevozno sredstvo, autobus do željenog odredišta i uplašeno
pogledala u naokolo.
Ono što su njene mlade, radoznale oči mogle da vide, nije im se
moglo nimalo dopasti. Stanica je bila mala, niska građevina i dotrajala, kao da
je već odavno bila odslužila svoje, pod jednim krovom i činila su je, tako
reći, tri posebna dela. U prvom, levom delu, kada se gleda iz pravca perona,
bila je gardaroba i šalteri za izdavanje karti za lokalni saobraćaj pred kojima
se guraše poveći broj ljudi. U drugom delu, u sredini ove neobične građevine,
nalazile se za nju neke tajanstvene prostorije, skrivene drvenim zidovima, za
radoznale poglede spolja, sa šalterom za izdavanje autobuskih karti za
ekspresni saobraćaj. Iza širom otvorenog staklenog šaltera sedeo je par
sredovečnih namrgođenih radnika, neukusno našminkana starija žena i omanji
gospodin u godinama, sa lepo negovanim brkovima, proćelav, sa sedim vlasima
koji praviše venac oko golog temena i nešto žučno raspravljaše među sobom.
Između njih, malo u dubini, ali dovoljno blizu, da bi im njegova sadržina bila
uvek na dohvat ruku, nalazio se nekakav veliki bubanj koji se neprekidno
okretaše, sa pregradama u kojima behu smešteni neki papiri, takozvani iskazi
prodaje. Na tom šalteru se jedino mogla kupiti karta za bilo koji pravac, za
bilo koje mesto u tadašnjoj velikoj Titovoj Jugoslaviji.
U trećem, koji površinom beše i najveći, bio je smešten omanji bife
sa inventarom od nekoliko stolova i potrebnih stolica, odvojen staklenim
pregradom i prilično velika, pre svega prljava čekaonica, na čijem je podu bilo
premnogo čikova cigareta, papirnatih odpadaka, izgrickanih ljuštura semenki od
tikvi i suncokreta nekulturno odbačenih. U dnu te i takve čekaonice nalazili su
se taoleti koje su održavali neki lokalni cigani i naravno, naplaćivali
upotrebu istih. Svuda pored zidova ovih triju prostorija koje behu pod jednim,
zajedničkim krovom, kako prema peronima, tako i prema ulici sa druge strane,
nalazile su se dugačke, drvene klupe, odavno pohabane, izrezbarene neukusno od
strane svojih korisnika, noževima i drugim oštrim predmetima, tako da se tu našao
veliki broj imena, muških i ženskih, datuma i drugih poruka, ali i sa ne malo
sada nedostajaćih, izgubljenih letvi. Za naslon, umornom putniku koji bi imao
sreću da ugrabi neko slobodno mesto na njima, služio je zid od dasaka, kojima
je cela fasada bila izgrađena i davno lakirana, te sve to skupa izgledaše jadno
i prljavo. I sami peroni, njih nekoliko na kojima su se neizmenično smenjivali
autobusi, bili su više nego jadni i bedni. Više su nalikovali izlokanom seoskom
putu, koji je neko posuo sitnim šljunkom, da ne bi bilo blata kada padne kiša,
nego uređenom prostoru za zaustavljanje autobusa i obavljanje uslužne
delatnosti, kakav je bio prevoz putnika. Ni prijatan, a ipak, neljubazan glas
spikerice, koji je otkrivao moranje, ne i želju za svojim poslom, kojim je
neprekidno i bezvoljno objavljivala, gde se koji autobus nalazi u datom
trenutku i u koliko sati polazi na svoje odredište, praćen neshvatljivom trkom
ljudi, guranjem i vikom, nije ostavljao ništa bolji utisak na putnika, koji bi
se tu zatekao po prvi put, kao što je to bilo u njenom slučaju. Sve u svemu,
kao što je već bilo rečeno, stanica je već davno bila odslužila svoje. Bila je
nepodesna za saobraćaj kakav je bio i pretesna za broj putnika koji se svakim
danom, zajedno sa gradom koji se brzo širio, povećavao brojčano.
Nije znala kojim putem da krene. Samo jednom je u društvu svojih
roditelja, pre par godina, dolazila u ovaj grad, prilično udaljenim od njenog
sela i obližnje Banje, da bi posetila brata u bolnicu, koji je bio operisan od
nečega i slabo šta joj beše ostalo u sećanju iz te posete. Tada se nije ni
trudila da pamti kuda ide i gde prolazi. Otac ih je vodio kao dosta dobar
poznavalac tog velikog grada, a ona je imala svoje potpuno detinje poverenje u
njega i njegovo znanje.
Oko nje reka ljudi je galamila i žurno prolazila idući svojim putem
ili poslom. Na nju, kao na pridošlicu, niko nije obratio nikakvu pažnju, kao da
je nije bilo sada i ovde na ovoj ružnoj autobuskoj stanici. A i zašto bi? Tu je
bilo savkojakog sveta, gospode i seljaka, starijih doba i mladih, običenih
raznoliko, kako je ko znao i umeo, kakvih je mogućnosti i skolonosti bio, te se
i ona potpuno uklapala u takav šaroliki metež. Ipak, bilo je lepo sa pažnjom
zagledati je. Za razliku od mnogih drugih ljudi koju su se tu, tog dana našli i
tiskali se, odisala je čistotom i nevinošću. Nekako, kao da joj nije bilo mesto
tu. Bila je obučena dosta skromno, suknjica do ispod kolena teget boje, bela
bluzica i crveni džemper na zakopčavanje ručno ispleten, bezbojne, tanke čarape
i obuvena u lake, gotovo letnje cipele.
Za razluku od njene skromne gardarobe, priroda se, pak, nije štedela. Bila je
izdašna u oblikovanju njenog tela.
Bila je prilično visoka, vitka i već stasala u pravu ženu. Kosa joj
beše smeđe boje, duga, tek pomalo kovrdžava i nemirno joj padaše niz leđa, a
napred malo duže šiške joj pokrivaše čelo do samih gustih tamnih obrva ispod
kojih behu, poput dva planisnka izvora iznad njenog sela, zasela dva dosta
krupna zagasito plava oka, sada vidno uznemirena prilikom u kojoj se sticajem
nepredvidljivih okolnosti našla. Lice joj je bilo ljupko, mlado i slobodno bi
se moglo reći, prirodno lepo. Na njemu, nije bilo ništa od onih ženskih
pomodnih mazala kojima se žene u gradu mažu i dovode svoj ten u mlađi, rumeniji
izgled. U ruci je držala, ne mnogo veliki koferčić od kartona, koji je bio
izrađen i obojen tamnom bojom, tako da ličiše na pravi kožni, dok na ramenu joj
beše okačena mala crna ženska torbica od običnog sjajnog ckaja. Izgledala je
nekako suviše nežno i krhtko, na prvi pogled. No, ako bi radoznali pogled bolje
zagledao njenu pojavu, bilo je uočljivo, da to njeno mlado telo, imala je tek
devetnaest godina, ima u sebi dovoljno čvrstine i prirodom joj podarene jačine.
Isto tako, lako se moglo prepoznati u njenoj pojavi da je stranac u ovom gradu,
da su se njeni životni putevi nalazili do sada daleko od ovog i ovakvog grada,
da je živela negde gde je vazduh čist, voda hladna i sveža, među šumama i
šljivicima, na livadi, sa poljskim cvećem, umivana zdravim zracima jutarnjeg sunca,
koji nisu morali da se sa mukom probijaju kroz smog, koji gotovo beše preuzeo
vlast nad atmosferom iznad grada i otrovnim gasovima zapretio da ih potpuno
potisne, spreči da budu to što je uvek bili, blagorodni i lekoviti. Ruke su joj
bile čvrste, sa pomalo grubim dlanovima od motike, srpa ili vile, a ipak
ženstvene, nežne, lepo izvajane, srazmerne telu. Takođe i duge noge sa jakim
mišićima, sa tabanima naviknutim da često ne budu u obući već da slobodno gaze
po blatu i prašini, bile su lepe i skladne, a stopala joj ostala mala, u skladu
sa njenim ženskim telom. Samo telo joj je bilo oblikovano srazmeno, bez
vidljivih nedostataka, kao ni posebnim isticanjem nečega. Više je svojim
tananim strukom, sa ne mnogo razvijenim kukovima i sa prilično malim grudima,
skrivenim u ženskoj košulji i ručno ispletenom džemperu na zakopčavanje,
podsećala na devojčicu koja je još u pubertetu, nego na već odraslu devojku,
dovoljno spremnu da se prihvati obaveza žene a potom, kada za to dođe vreme i
obaveze majke.
Ipak, bila je dovoljno odrasla sazrela u ženu. Intelektualno,
prirodno pametna i promućurna i ako se njeno školovanje završilo sa svršenim
osmim razredom, jer takve su bile prilike na selu u to vreme, žensko dete se
retko puštalo u beli svet na školovanje i ako je bila dobar đak, bila je iznad
proseka. Poput drugih očeva, ni njen otac staromodnih shvatanja nije bio
izuzetak. Jasno je rekao svoje ne i ona se, nerado, morala pomiriti sa time.
Ali, nije se prepustila neznanju potpuno i za sva vremena, kakav je bio slučaj
sa drugim ženama na selu. Često je, kada je to vreme i druge prilike
dozvoljavale, uzimala knjige njenog mlađeg brata, on je kao muškarac imao pravo
na to, produžio je školovanje i čitala je dugo sa uživanjem. Posebno je volela
ljubavne romane, koje joj je brat donosio iz gradske biblioteke. I tako
čitajići, ne samo što nije zaboravila znanje stečeno u đačkoj klupi, već je
saznala mnogo više od nekih kojima je čitanje, pisanje i učenje bio jedini
posao kojim su se trebali baviti.
Sada je bila u takvoj neprilici, da se jedva snalazila i pored njene urođene snalažljivosti,
pročitanih knjiga. Strah, neizvesnost koja se bila nadvila nad njenim životom i
mnogo još toga, pretiskaše joj mlade grudi i teraše srce da kuca mnogo brže,
jače nego što bi to, po prirodi i shodno njenim godinama, blo potrebno. Ništa
nije nalazila što bi joj pomoglo. Nisu ni bezbroj pročitanih knjiga to mogli.
Nije se setila ni jednog jedinog junaka iz tih romana koji je bio bar približno
u njenoj neprilici. Morala je sama da piše, življenjem a ne olovkom, svoj
roman, istinski, roman svoga života.
Najzad se osmeli, skupi svu svoju preostalu snagu, prisili uzdrhtale
noge i telo na poslušnost. Beše joj nekako hladno. Celo telo joj podrhtavaše i
ako je taj dan bio posebno sunčan, topao, kao retko kada u oktobru. Ni
predstojeće veče, koje je bilo pred njom, nije donosilo onu uobičajenu svežinu
koja se mogla očekivati u to doba godine. Kao da se predhodno dugo toplo leto
proteglo čak u nastupajuću jesen. Plašljivo, nenaviknuta na gužve, saobraćaj i
buku, krenula je preko iskopanog staničnog ulaza prema svome cilju. Ubrzo se
nađe u tesnu, jako prljavu ulicu, prepunu otpadaka, debelog sloja prašine i
prepusti se reci, od mnoštvo ljudi koja je njome tekla, te krenu prema centru
grada osvrtajući se i zagledajući ljude. Nadala se nekome ili nečemu. Ali, nade
su jedno a stvarnost nešto sasvim drugo. Nije pronašla, ugledala traženo. Mogla
je da vidi samo sasvim obične ljude, koji su koračali uporedo sa njom ili idući
joj u susret, nepoznate ljude koje je po prvi put sreće, čuje nerazumljivu
vrevu istih, poneko vozilo koje je trubeći kloparalo po neravnom, iskopanom
putu prepunom rupa i sa svoje leve strane ogromnu zelenu pijacu, a sa desne
male i šarolike stabmbene kuće ili omanje prodavnice u nekavim, nazovi, barkama
i ništa više od toga.
Nije bila u stanju da posmatra, opaža to što je bilo pred njom,
onako kako to radi neko ko po prvi put dolazi u nepoznati grad. Ipak, nije
mogla a da ne pomisli, kako je bila u zabludi kada je grad zamišljala mnogo drugojačije,
mnogo bogatije i nekako lepše. Ovaj njen prvi utisak o velikom gradu je bio
više nego razočarajući. A tek ta zelena pijaca, kako je tek ona bila sva u
neredu i prljavštini. Bila je jako prostrana, mnogo ljudi se tiskaše po njoj,
oko nje i ako je već bilo kasno popodne. Ljudi su, shodno godišnjem dobu,
uglavnom kupovali i prodavali papriku, osnovni artikal, preko potreban da se
spremi potrebna zimnica za predstojeću zimu. Gužva, metež i prljavština, bilo
je sve što je ona opažala, od svega drugog što je bilo vredno i potrebno
videti. I sama pijačna ograda, koja sa ulične strane beše ograđena pijaca, sa
zarđalim šipkama koje nekada davno behu ofarbane i kojih sada na mnoga mesta
nedostajaše, čineću tako poveće rupe u ogradi, mesta na kojima se lakše i brže
moglo stići do tezgi, nije mogla da joj upadne u oko kao nešto vredno pogleda.
Naprotiv, sve to je podsećalo na nemarnost, zapuštenost i dotrajalost.
Ništa bolje nije ugledala ni uperivši svoj pogled na drugu stranu,
prema stambenim zgradama. Bile su uglavnom dotrajale, različitih fasada i na
kojima nedostajaše dosta maltera, te činiše tako zidove išaranim sa odvratnim i
nekako jezivim šarama, raznolike po visini, širini i boji kojom su bile
okrečene. Kao da nikada nije postajao urbanistički plan, kao da nije bio
potreban red i planiranje kako treba da izgleda pravi grad, već je svako mogao,
kako je hteo i umeo, imao mogućnosti i sklonosti, da gradi sebi kuću i okućnicu
a da pritom nikoga i ništa ne pita. Između tih kuća bilo je još nekih privremenih
građevina, prilepljenih jedna uz drugu, koje prestavljaše nekakve ćevapdžinice,
tamne i čađave, od kojih se nadaleko širiše pomalo neprijatan miris prženog
mesa, pomešan sa odvratnim mirisom pečenog crnog luka. Tu se nalaziše i dve
male kafane, sa malo stolova a mnogo gostiju, koji u njima galamiše,
nazdravljaše jedno drugom nadvikavajući se i sve to bi propraćeno psovkama i
pogrdnim pijanim, nebiranim rečima.
Marici je posebno zasmetala ulica kojom je upravo koračala. Ulica
je bila prekrivena debelom prašinom i
raznim drugim otpacima. Bilo je
tu svega i svačega, samo ne čistoće i reda. Ljudi su se kretali njome u oba
pravca, a i poprečno, prelazeći sa jedne strane ulice na drugi, ulazeći ili
izlazeći sa pomenute pijace, gurali se, probijaći su se između retkih vozila
koju su se kretali njome. Retko ko je pokušavao da se popne na trotoare, ako se
tako mogu nazvati ti dotični prostori, bez betona ili asfalta, između kojih se
nalazila ta davno asfaltirana ulica, sada sa jako dotrajalim kolovozom, do zla boga
iskopanim, jer na na njima behu parkirani automobili, druga manja i veća
motorna vozila, ali i dosta seoskih, drvenih kola sa gumenim točkovima,
uglavnom konjskih zaprega, na kojima su seljaci dovezli svoju robu na pijaci.
Usled nedostatka drugog, podobnijeg mesta, ali i blizine pijace, trotoar, kao i
nekoliko poprečnih sokaka u okolini, koristili su, kako oni sami kažu, kao
privremeno prebivalište za svoje zaprege i tegleće životinje, dok bi oni na
pijaci prodavali gospodi svoju veliku muku i znoj.
Strah joj još više steže srce. Kude i gde da krene u nepoznatom
gradu? Odjednom, iznad nje se odnekuda pojavi i poče da kruži nekakav oblačić
kajanja, poče je uzimati pod svoje. Mora se što pre oterasiti njega. Nije smela
da dozvoli nešto tako, nije želala da se pokaje zbog svog iznenadnog postupka.
Morala je poći ovim putem, a ipak, kako to izvesti, kako dalje i gde? Trebalo
je prvo napisati mu pismo, objasniti neke stvari, pa tek ondah krenuti na put.
Ovako, teško će se sama snaći u velikom gradu. Nije znala gde stanuje, ni kako
da pronađe njegov stan. A opet, nije bilo vremena za trezveno razmišljanje i
portagu za siguran put. Da nije krenula, da nije odmah i bez nekog velikog
razmišljanja, planiranja i pripreme pobegla od kuće, za par dana bi sve bilo gotovo.
Posle ne bi imala kuda da pobegne, a ni smisla da čini tako nešto. Tada bi već
bila isprošena i darivena, morala bi se udati za njega, a ona to nije mogla,
niti je htela sebi da dopusti. Ona je našla sebi sreću sama i ne može je se tek
tako odreći, samo zato što njeni roditelji tako žele i što je prilika bila po
njihovom shvatanju odlična, što je ta porodica bogata i poštovana. Zašto je
njeni roditelji nisu hteli bar saslušati? Otac, on je uvek bio daleko od nje,
kao i od brata joj, ali majka! Zašto ni
ona nije pokušala da je shvati, staviti se na njenu stranu, bar da pokuša da je
brani? Samo je ćutala, kao da je bila nema i kao da nije bila prisutna, kada je
razgovor počeo na tu tomu.
A desilo se sve to tako iznenada. Ona sama je i te kako bila iznenađena
i zatečena. Njena majka kao da je nešto znala o svemu tome ili je možda samo
naslućivala. I vrlo kratko je trajalo. Behu seli za sto i večerali su. Ona
sama, tek što beše donela činiju sa jelom i stavila je na stolu, spremna da i
sama zauzme svoje mesto za trpezom, kada je njen otac progovorio.
- E, pa, možda je to trebalo ranije uraditi, ali mislim da ni sada
nije kasno. - bile su njegove reči: - Došlo je vreme da se sa našom Maricom,
kako ljudima dolikuje, rastanemo, - kao po nekoj navici ili možda nepisanom
pravilu, za večerom su se donosile sve porodične odluke i pravili planovi, šta
valja sutra raditi i uraditi.
Na te njegove reči, Marica oseti kako joj se nešto hladno steže u
grudima a niz leđa joj prođe neka nelagodna jeza, mada još uvek, zapravo, nije
mogla znati o čemu je reč.
Majka, beše to žena četrdesetih godina, pre vremena ostarela i
ogrubela od teškog poljskog rada, kao i onog po kući, pogleda svog čoveka ispod
oka. Na sebi beše imala puniju teget suknju, kupljene debele duge čarape koje je
držala lastrežom iznad kolena, neku tamniju izbledelu bluzicu neprepoznatljive
boje, crni dotrajao džemper i na glavi šarenu tanku letnju maramu koja davno
beše izgubila svežinu, boju zbog dugog izlaganja sunčevim zracima, kiši, vetru
i svim mogućim vremenskim prilikama.
Baka je i dalje sedela mirno na svojoj stolici, kao da joj se, ama
baš ništa više na ovome svetu ne tiče, niti smeta. Ostarela, ogrubela previše u
licu, sa puno bora na njemu, onako omršavela izgledaše jadno i kao da je sa
nestrpljenjem očekivala svoj poslednji dan na ovome svetu. Bila je obučena u
tananoj šarenoj lanenoj suknji, u debelim, dugačkim, sve do iznad kolena
vunenim čarapama, obojenim crnom bojom, u gruboj košulji od konoplje i preko
nje, u vuneni džemper ko zna kada ispletenog i obojenog čađavom bojom,
spravljenom od sveže ubranog jasenovog lišća ubačenim zajedno sa njim u kipećoj
vodi. Kosu beše sakrila u tamnoj, debeloj marami.
I deda je ostao, takođe miran, zaokupljen tanjirom i onim što je
bilo u njemu. Onako visok, a omršaveo i star, sa pantalonama od sukna, takođe i
sa kaputom od istog platna, od koga se nije odvajao ni leti ni zimi, bez obzira
na temperaturu napolju i vremenske prilike, a ispod njega košulje od istog
materijala, kao i kod bake i starog džempera drapkaste boje, sa nekim jako
zanimljivim ručnim radom, bez svoje šubare od koje se samo ako je neki obrok u
pitanju odvajao, beše slika i prilika čoveka koga je vreme godinama uporno
gazilo, te na kraju gotovo pregazilo. Lice mu beše veoma izborano, staro i
izgledaše isposnički, kao neko ko u nešto posebno veruje i radi te svoje vere
kažnjava se velikim radom, besprekornim ponašanjem, pred ljudima i pred bogom.
Bio je neobrijan, sa sedim požutelim brkovima ispod nosa i retkom pobelelom
kosom po glavi, izbledeloj od starosti, ali i od dugog izlaganja na vetru i
suncu.
Otac joj, pak, beše u punoj radnoj i muškoj snazi. Godine, bio je iz
iste generacije kao i majka joj, nisu još uvek bile ostavile nikakvog traga na
njemu. Onako krupan, visok i dosta razvijen, izgledaše kao drvoseča, koji je
ceo život proveo u planinu, u rvanju sa debelim bukvama. Bio je u najboljim
godinama i pucao je od snage. Crvenu, kupovnu košulju beše savio u rukavima do
iznad lakata, pleteni pulover zategao na grudima svojim mišićima i halapljivo je
jeo. Na sebi je još imao kupljene plave radničke pantalone i bio je bos. Kosa
mu beše gusta, smeđa i neočešljana. Lice mu je bilo muško, malo grubo i crveno.
Bio je pun snage, života, zdravlja i što se kaže, u najboljim godinama.
- Kao što rekoh, - produži on između dva zalogaja: - Možda je to
trebalo uraditi i ranije, ali ni sada nije kasno. Ja sam sa Mitićem razgovarao
nekoliko puta u poslednjih nekoliko godina, ali sam konačno rešenje odlagao za
kasnije. Hteo sam da naša Marica odraste, postane prava i zrela žena. A i onaj
njihov da odsluži vojsku, postane svoj čovek. Eno ga, vratio se iz vojske pre
neki dan. Pravi je delija. Visok, razvijen, ne baš lep kao devojka, ali on je
muškarac i moram priznati, vredan je domaćin. Malo ko se može pohvaliti... - govorio
je i istovremeno halapljivo jeo hranu koja mu je bila servirana pred njim na
stolu.
Marica više nije mogla da mirno sluša svog oca. Osetila je šta joj
se sprema, znala je da će se tako nešto desiti kad tad, a ipak bila je
zatečena. Nije znala kako i na koji način se može odupreti ocu. Ali, bila je sigurna i odlučna,
da ne može i ne sme da se pokori njegovoj volji i uda se za Mitićevog sina.
Nije, taj momak, bio preterano grub, ni previše zgodan, mogao se uvrstiti po
sredini poželjnih momaka gledano očima devojaka spremnih za udaju, a ni loš po
svom karakteru, onako miran, povučen u sebe i veoma radan. Nije ni bio, kao
ostali momci, sklon skitnji, piću i provodu. Bio je nekako previše stidljiv i
slabo se snalazio u društvu svojih vršnjaka, pogotovu u društvu svojih
vršnjakinja. Od nje je bio stariji godinu dana. Zajedno su išlu u školu, u
istom razredu jer je bio ponovio prvi razred. U Banji, u više razrede osnovne
škole, je bio sam par godina. Škola mu nije išla dobro. Bio je loš đak. Nije se
ni trudio mnogo. Imao je sve što se poželeti može kod svog oca. Bila je to
jedna od najbogatijih porodica u selu.
Nikada u prošlosti nije pokušao da joj priđe kao što momak prilazi
devojci. Pre bi se moglo reći da je bežao od nje. Svaki put kada bi se slučajno
sreli, ranije dok su deca bili, a i kasnije kada su odrasli, zamomčili se i
zadevojčili, obarao je stidljivo pogled, zamuckivao kada je morao nešto da kaže
i koristio prvu zgodnu priliku da pobegne, da se sakrije od njenog, kao i od
drugih radoznalih ženskih pogleda. Ipak, već odavno, više je to osećala njena
ženska intuicija nego što je mogla stvarno znati, da mu se ona, Marica dopada i
te kako, da je krišom, sa divljenjem gleda i uživa u onome što može da vidi.
- I tako, reč po reč, - ponovo je čula svog oca kako govori
prisutnima iz porodice kod stola: - Ponovo se zapodenu razgovor o tome. I on će
da kaže: »Čuješ Marko! Mi smo nekoliko puta već razgovarali o tome, ali nije na
odmet još jednom pokušati. Do sada si me uvek na pristojan način odbijao,
govoreći kako još nije vreme za to. Samo znaj, ovo je poslednji put što ćemo
moći da razgovaramo na tu temu! Ti imaš odraslu devojku u kući, a ja sina za
ženidbu. Ona je lepa i dobra devojka, iz dobre je i poštovane kuće, a ni moj
bećar nije za odbacivanje. Ne verujem da od njega možeš imati bolju priliku od
ove u selu a i šire, možda i u celoj opštini. Nego, pruži ruku da se konačno
rukujemo i orodimo, kako valja i nalikuje pravim domaćinima.»
- I? - upita deda znatiželjno.
Maricu iznenadi dedino pitanje. Mislila je da deda i ne sluša šta
njen otac govori, da je potpuno bio zaokupljen onim što je bilo na meniju, što
je bilo postavljeno na stolu. Očigledno da nije bila u pravu. On je i te kako
budno, sa pažnjom pratio očevo uvodno izlaganje.
- I, - on zaćuta, kao da je želeo da sledećim svojim rečina da nešto
posebno na važnosti: - Ništa. Pružih mu ruku i izljubismo se. Ta, nisam valjda
lud da odbijem da svoju ćerku udomim u najbogatiju porodicu u selu. Eto nama
njih u prvu nedelju da to i ozvaničimo, kako dolikuje pravim domaćinima, pred
selom i ljudima, kao i pred bogom.
Još uvek je običaj bio, od koga se nije smelo odstupiti, da se
devojka mora isprositi na pravi, prastari način. Sve je imalo svoje mesto,
unapred određeni put, koji se ustoličilo u prohujalim vekovima, od koga se nije
smeo odstupiti, da ne bi mladenci bili nesrećni za ceo život, a još više da ih
ljudi ne bi ogovarali i krišom podsmevali im se. Ta ceremonija, uglavnom se
sastojala u tome, što bi u devojačku kuću obično došao mladoženjim otac, neko
sa strane koji je bio provadadžija i bez koga se nije moglo zamisliti uspešan
dogovor, a retko kada i sam mladoženja. I ako se razlog takvog dolaska uvek
znao unapred, počinjao bi se razgovorom izdaleka, izokola, pa sve dok se ne bi,
kao slučajno, došlo do samog razloga dolaska iznenadnih, a ipak očekivanih,
gostiju. Zatim bi se dogovarali, pregovarali, tražili i nudili miraz sa dosta
žara, pa čak i svađe, dok se napokon ne bi prijateljili, grleći se i ljubeći.
Sav taj razgovor, pregovaranje i dogovaranje, pratila je obavezno rakija i to
najbolja, prepečenica, najača i što više starije, ne retko, vršnjakinja samih
mladenaca i neko meze koje se kao slučajno zateklo. Na kraju bi, neko ko je bio
posebno vičan tome, izlazio pred kuću devojke udavače i puškom, ne retko kada i
dinamitom, ako ga je bilo pri ruci, objavljivao selu očekivanu i radosnu vest.
Ona je gotovo izgubila dah. Srce joj zakuca preglasno i prejako, a
telo je počelo da drhti kao da je u groznici. Bila je i te kako svesna da je
odrasla devojka, da je već odavno stasala za udaju, mnoge njene drugarice su se
već poudavale i ako mlađe po godinama od nje, ali nije to očekivala još uvek da
se desi, ne sada i na ovaj način. Da je grom udario iz vedra neba, što kažu
ljudi, manje bi se uplašila i zaprepastila, nego što je to izazvalo saznanje da
je pred prosidbom. Još uvek nije bila spremna za udaju, ne sada i ne za momka
kojeg joj je otac odabrao za budućeg životnog saputnika.
- Ali, oče, - pokušala je, mimo običaja i reda kakav je vladao u
strogo patrijahalnoj njenoj porodici, da se umeša u sam razgovor, da se
usprotivi ocu i njegovoj volji, na šta on odmahnu rukom kao da tera dosadnu
muvu sa lica, ili kao da je tim gestom želeo da joj kaže da je to uzaludan
pokušaj, ili da joj skrene pažnju da nije običaj da se meša u te stvari, da o
tome odlučuje samo on i niko više, a da je na nju samo da se pokori njegovoj
volji, da aminuje.
- Šta nije u redu, Marice? - ipak je upita, tako da ona zaćuta i
obori pogled, od malih nogu tako naučena i vaspitana, da su pokorava očevoj
volji i bude poslušna.
- Ali, oče... Ja neću... Ja ne mogu... - počela je da zamuckuje.
- Šta nećeš? Šta ne možeš! - očev glas je bio britak kao nož, hladan
kao severac što zna zimi biti, odavajući sebe kao osobu koja ne trpi prigovor
sa ničije strane, ali i sa prizvukom iznenađenja, kao da nije očekivao da mu se
bilo ko u porodici može suprostaviti, pogotovu ne ona, žensko dete koje je
rođeno da sluša, sada njega, njenog oca, a sutra svoga muža i doživotnog
gospodara.
- Ja neću i ne mogu da se udam za njega, tata, - jedva čujnim,
drhtavim glasom je odgovorila u jednom dahu.
- A zašto, ako se sme znati, molim te, kćeri? - reče podrugljivo
glava ove domaćinske porodice.
- Ne mogu... Eto... Ne mogu....
- Moraš!
- Ne, oče... Mama, kaži mu...
- Šta ima ona da kaže? Ja sam glava ove porodice i moja je zadnja
reč. Mora se slušati! - lupi pesnicom ljutito o sto, te tanjiri zazvečaše, a
jelo u njima se opasno ustalasa i zapreti da se izlije po stoljnjaku: - Nisu ni
nju pitali, kada su je meni dali, i šta joj fali? Evo je živa i zdrava. Pitaj
je!
- Ali, oče... Ja ne mogu... Ja volim drugog, - glas je izdade, te
umorno sede na stolicu i prekri lice rukama.
- Vidi, boga mu! Ona voli drugog? Možeš slobodno odmah da ga
zaboraviš! - podsmehnu se on i produži sa jelom kao da se ništa nije desilo:
- I dosta više o tome. To je već svršena
stvar. Ja sam domaćin i glava ove porodice. Ja odlučijem! A ti gledaj, što je
tvoj posao i obaveza, da spremaš darove i sve ostalo što treba, kako dolikuje
jednoj devojci, pa da dočekamo goste kako to rade sve dobre domaćinske kuće.
- Mama... - zavapi ponovo ona: - Mama... kaži mu...
Majka je pokušala nešto da kaže, ali je on ućutkao i pre nego što
uspela da izusti bilo kakvu reč. Samo je širom otvorila usta i tako ostala
skamenjena, gledajući plašljivo u njega, svog bračnog druga i svog gospodara.
- Kuš, Stevka! Ni reči više neću da čujem od bilo koga na ovu temu!
- i nastavio je dalje da jede halapljivo, brzo, kao da se žurio negde, kao da
ga je čekao neki neodložan posao a vremena mu tako malo ostalo za njega i ako
je bilo veče, te jedino što je imao još da uradi, bilo je da se ispruži na
krevet i snom povrati utrošenu snagu od predhodnog napornog dana, odmori umorne
mišiće i spremi ih za sutrašnji dan, istovetan jučerašnjem, koji ga očekuje.
Nije više izdržala. Istčala je iz dnevne sobe, uletela u svoju
spavaću sobu, bacila se na krevet i glasno zaplakala. Odjednom se za nju sve
srušilo, pretvorilo u tamu i propast. Izlaza joj nije bilo, samo očaj i osećaj
slabosti, malaksalosti i razočarenja. Dugo je plakala a da niko nije došao kod
nje, u njenu sobu, da vidi šta radi, kao da više nije postajala za njih, kao da
su je već udali i ona otišla u svoju novu, muževljevu kuću i pristipila
njegovoj porodici.
Kada se dobro isplakala i shvatila da joj suze neće mnogo pomoći, da
neće njima ganuti oca i prisiliti da promeni svoju odluku, da mora na neki
drugi način da nađe izlaz, odluči da se svuče i legne u svoju postelju, da na
miru o svemu razmisli. Te noći nije zaspala, a ni našla put kojim bi valjalo
krenuti. Sve što bi joj palo na pamet i u prvi mah joj se činiše kao jedino
rešenje, njeno spasenje, kasnije je morala odbaciti kao nešto glupo ili
neizvodljivo. Jedino u šta je mogla biti sigurna, bilo je to da ne može da se
uda za tog momka, da se na neki način mora hrabro suprostaviti ocu i sprečiti
ga u njegovoj nameri.
Ujutru,
već na prvi poziv njene majke, brzo je bila na nogama i izgledaše nekako
smirena, kao da se bila pomirila sa svojom sudbinom, kao da je konačno
prihvatila očevu odluku. Majka je bila
zadovoljna njenim spoljnim izgledom te ohrabreno započe:
- Budalo jedna. Što se duriš? Vidiš, sada kada si malo bolje
razmislila, videla si da je otac u pravu. Mitićev sin je momak na svome mestu.
Imaju više nego što im treba. Imaju nov traktor, kao i sve druge potrebne
mašine i poljoprivredne alatke, dve velike kuće, staru i novu, sazidanu skoro
od tvrdog materijala, prava je palata, imanje više nego iko u selu, stoke
koliko god hoćeš. Ama, zašto da ti ja to pričam? I sama to vidiš. Bićeš prava
gazdarica. Živećeš kao neka kraljica. Momak je jedinac i on te, odavno sam ja
to primetila, gleda. Šta još hoćeš, molim te?
Nije joj ništa odgovorila. Bilo bi smešno objašnjavati joj da ga ona
ne voli, da je ravnodušna prema njemu. O onom drugom, što je bilo po sredi, još
manje. Nije mogla da joj kaže da voli drugog mladića i da se za nikog drugog ne
može udati, pa bio on i sam princ iz bajki, ili kralj nekog velikog i bogatog
kraljevsta. Stara je ona žena bila, drugojačije se mislilo i radilo u njeno vreme.
Ne bi je mogla razumeti.
- Dobro, - ponovo će njena majka i dalje u uverenju da je sa njenom
ćerkom sve u redu: - Ja sada idem na njivu da odnesem ručak ocu i dedi. Ti
ostani kući i pregledaj tvoje devojačke stvari. Što treba ti isperi, ispeglaj.
Ništa neobično. Mnogo puta je do sada ostajala kući sama i spremala
svoje devojačke darove, kada nije bilo mnogo posla u polju. Devojka je bila,
stasala za udaju i red je bio da ima sve što je po običaju trebalo imati. Nije
smela ni ona sama, ni njeni roditelji, da dozvole da se priča nakon svadbe,
kako nije bilo ovoga, onoga i razna druga podsmešljiva ogovaranja, a kojih će
ipak biti, bez obzira na sve moguće pripreme i provere da sve bude kako treba.
Čovek nađe dlaku u jajetu, kako se kaže.
- Hoću, majko, - bio je njen, naoko, pomirljivi odgovor.
Ali kada je majka otišla i ona ostala sama, odluka je brzo i nekako
iznenadno donešena. Pobeći će. Otići će u grad i potražiti Miloša, njenog Mišu,
koga voli, za koga će se udati i bez blagosova svojih roditelja. To joj dođe u
trenutku i ako je u podsvesti celo vreme mislila da je to njeno jedino
spasenje, te je ništa više nije moglo pokolebati. Nije ni pomislila šta će
njeni roditelju pomisliti, šta će uraditi kada vide da je nema kući. Ne beži se
tek tako od kuće. Sramota je. Znala je to, ali kada se mora, tako treba, tako
će biti. Kada je konačna odluka bila donešena, kada više nije pomišljala da
može odustati, jedva je dočekala da dođe podne i da, sa ono malo svari koje je
bila unapred spremila na brzinu i pored vremena koje je imala dosta na
raspolaganju, požurila je da krene što pre na put. I krenula je na svoj put
prepun neizvesnosti. Nije osetila ni strah, ni kolebljivost zbog svoje odluke.
Samo joj beše nešto hladno oko srca, a telom joj je prolazila neka nejasna jeza
i drhtavica. U licu je bila jako bleda, kao da nije bilo ni kapi krvi u njemu.
Sada, pak, dok je koračala ulicom pored tvrđave i malenog parka
prema mostu, nije više bila mnogo sugurna u sebe, da je stvarno donela pravu
odluku. Neka usamljenost, strah od tog velikog grada i neizvesnosti od
nepoznanice koja se nadnela nad njom, čineći njenu blisku budućnost maglovitom
i nejasnom, joj sve više stezaše u grudima srce, činiše noge nesigurnim i
drhtavim a telu joj donese hladnoću i u talasima neprijatnu jezu.
Grad se, ipak, u njenim očima popravljaše svojim izgledom čim je
odmakla par stotina koraka od pijace. Ulica beše dosta čistaja, a trotoar je
bio odvojen od kolovoza i skoro asfaltiran. Mali park sa desne strane joj se
prilično dopade, kao i sa leve strane stara kamena tvrđava zarasla u zelenilo,
doduše, sada obojena u žućkasto. Lišće je već, stidljivo doduše, otpuštalo
svoje sasušene prste od grana i padalo je na još uvek zelenu, negovanu svežu
travu. Most na kome se uskoro našla učini joj se dugim, do sada nije imala
prilike da putije i vidi mnogo duže mostove nego što je ovaj bio, reka velika,
široka sa bistro zelenkastom vodom. Desna obala je bila urasla u divljo
rastinje, dok je leva bila lepo uređena zidom ozidanim od grubo tesanog kamena,
veštom i vrednom rukom majstora.
Zgrade ispred nje behu takođe dosta stare, ne mnogo visoke, ali
imale su svoju dušu i telo. Bile su sazidane sa ukusom i znanjem, slepljene
jedna uz drugu, višespratne i načičkane raznim ukrasima i balkonima. U
prizemlju, u svakoj od njih bila je po neka prodavnica. Daleko ispred nje,
svojom visinom i prostranstvom, izdvajaše se robna kuća sa krupnim svetlećim
slovima pri vrhu same i na kojima se moglo sa velike daljine lako pročitati
«Beogradska robna kuća». Ispred nje same, sa leve strane ulice kojom je ona
išla prema pomenutoj robnoj kući, bio je veliki spomenik, konjanik na postolju
sa sabljom i zastavom u ruci. Oko spomenika i sve unazad gotovo do same reke,
nalazio se lepo uređen, sa dosta ukusa, omanji park sa cvećem, baš sada u cvatu
i niskom skoro ošišanom zelenom travom, kao da nije bilo vreme jeseni već
početak proleća. Marica je sve to primetila i ubacila u svoju memoriju u ovo
rano oktobarsko predvečerje, ali nije imala volje i snage da se svemu tome divi
ili nalazi manu. Imala je preča posla, što se kaže. Kako pronaći njega? Gde
stanuje? Mučila su je pre svega ta dva, ali i još mnoga druga pitanja vezana,
pre svega, za nju samu, kao i za njenu budućnost.
Grad je za njeno shvatanje bio neuobičajeno velik, veoma živ i nepoznat.
Sresti njega, tu negde među toliko šarolikog sveta, bilo je izlišno nadati se.
Mora potražiti prvo ulicu u kojoj stanuje, zakljući. Na njenu sreću imala je
njegovu adresu. Šta više, sam joj je jednom prilikom, sa mnogo žara,
objašnjavao kako ga može najlakše pronaći ako nekada, nekakvom zgodom naluta u
grad. Slabo je upamtila taj njegov opis puta. Mislila je da mu nikada neće doći
tako iznenada u posetu. Sećala se samo njegovih reči da valja doći do mosta
ispred ulaza u trvđavu i skrenuti kejom nizvodno pored Nišave, gde će zasigurno
naići na ulicu sa desne strane sa nazivom «Aneta Andrejević», a do broja 15
više nije bilo teško doći. Doduše, govorio je da se do njega, do njegovog
studenskog suturena, može i prečim putem, odmah čim se izađe iz staničnog
prostora i krene prema centru grada, ali već odavno je bila prošla to mesto gde
je trebalo skrenuti u pomenutu ulicu.
Mora se brzo vratiti nazad, pomisli i potražiti njegov stan, dok još
nije mrak preoteo vlast nad danom i doveo novu noć u njoj nepoznatom gradu.
Onako zamišljena, ne razmišljajući kuda ide, bila je prošla mostom i krenula
trotoarom prema centru grada, došavši tako do prvoh zgrada. Pogled joj privuče
velika firma knjižare «Svetlost» na toj prvoj zgradi na koju je naišla, a stara
u duga ljubav prema knjizi je prisili da priđe bliže prodavnici i zagleda se u
njegov lepo uređen izlog. Nije mogla a da se ne iznenadi onim što je videla.
Toliko knjiga, romana i školskih knjiga, na jednom mestu, nije mogla nigde do
sada da vidi. U Banji je bila jedna knjižara i ona je uvek, kada je nekim
poslom bila u njoj, obavezno dolazila do njenog izloga i sa znatiželjom
zagledala izlog. Te dve knjižare se nisu mogle uporediti. Kao u ostalom, ni
njena Banja i ovaj grad što se nisu mogli uporediti. Banja je bila lepa, mala,
slabo uređena i ako je bila turističko mesto i preko leta imala više gostiju
nego svojih stanovnika. Grad je ipak bio grad i kudikamo veći od njene Banje.
Iznenadna svelost uličnih svetiljki koje se upališe, iznova je
podsetiše da je kasno, da mora odmah da krene nazad u potragu za Milošem i
njegovim stanom. Plašila se da će po mraku mnogo teže da ga nađe a i sama tama
joj nije prijala, bar ne u nepoznaton gradu i ovako usamljenoj. Plašila se.
Nije bila navikla da toliko ljudi ima oko sebe a da nikoga ne poznaje, ne zna
šta ko misli, šta oseća i kakve ima namere, dobre ili loše. Do sada, u svom
kratkom životu, nigde nije putovala, bar ne sama. Ovde, za razliku od svog sela
gde je sve njegove žitelje poznavala po imenu i prezimenu, ovde su joj svi bili
stranci i moguća opasnost, po njenu bezbednost i ličnost. Takvoj njenoj bojazni
doprinele su i priče koje je slušala od nekih svojih drugarica, ili članci iz
starih novina koje bi joj slučajno došle do ruku i stvorile kod nje predrasude,
uverenja da su gradski ljudi drugojačiji, da se nekako drugojačije, čudnije
ponašaju i da ne retko kada urade takve gadosti, kao što su ubistva, pljačke
ili silovanja. Ona je sada bila sama u nepoznatom gradu, na ulici i takve
misli, o neprijatnostima, joj nisu nimalo prijale.
U selu, naprotiv, nije se plašila mraka. Naravno, nije išla nigde
daleko od kuće. Nije bio običaj da se devojke skitaju noću same. Ljudi bi
sutra, ako bi je videli da se šeta sama po mraku seoskim sokacima, mogli
pričati svašta, a obraz devojački se mora čuvati po svaku cenu, ne sme se
dozvoliti da na njega padne ni najmanja mrlja. Ali, zato je često išla iznad
kuće, bez bojazni da će biti predmet seoskog ogovaranja, gde bi sela na zelenu
travu u šljiviku i oslonivši se leđima na neku šljivu, gledala bi u zvezde i
zanosila se detinjom mišlju da će jednom uspeti sve da ih prebroji, ili bi
gledala u zvezdu padalicu i pokušavala da smisli svoju najveću, najlepšu i
jedinu želju. Znala je da je to nemoguće, ali brojala ih je toliko puta, kao
što je maštala o životu i ljubavi pri svakom padu novog meteora.
I krenuvši napokon, tek što se beše odvojila od izloga i zakoračila
prema mostu, zastala je iznenađeno i gotovo detinje podskočila, od iznenadne
radosti i sreće. Pored nje je upravo prolazio neki mladić skladno obučen, sa
rukama zarivenim duboko u džepove od pantalona i sa pogledon uprtim negde
daleko ispred sebe prema spomeniku ili robnoj kući. Koračao je lagano i
sigurno, kao pravi pravcati gospodin, a u njenim devojačkim očima, kao prava
pravcata filmska zvezda i izgledao je svetski, kao neko ko je bio veoma
zadovoljan sobom, svojim sadašnjim životom a još više budućnošću, koja je bila
pred pred njim, na vidiku.
- Miloše! - radosno ga po imenu pozva Marica i potrča za njim.
On je i dalje koračao prema centru grada, na samo nekoliko koraka
ispred nje, i ne osvnuvši se. Išao je svojim unapred određenim pravcem i cilju,
kao da nije čuo njen poziv upućen njemu, kao da se on nije ni odnosio, zapravo,
na njega.
