Književnost

 

 

Ljubinko  Đurić  T a c i

      UZALUD NAM PTICI

           1 

        

        Oluja u kamenu

         - kakva drskost !

         Pustite vetrove da urlaju

         venama umesto krvi.

         Nismo

         dostojni svojih tela,

         duše patnika,

         nejasnih nada...

 

         Nadali smo se dugo

         - nestali su horizonti.

         Na vidiku nigde vere,

         a verovati treba.

         Čudan je dan,

         još čudnija noć.

         ... a nemirno plovi venama

         oluja u zamahu...

 

2

 

         Sedosmo nejasno na kamen

         - međaš beše.

         Ljubiše se sinji vetrovi

  - olujni su.

  Kreni već jednom

  uzdignuta čela!

  Neka uzdiše divlji predeo

  sa najviše stene.

 

         A želesmo cveća na putu,

  mirisne latice...

  (Ludo srce

  zadovoljno ne bi:

  hoće mesec na dlan

  da zauvek usni).

  ... a venama nemirno plovi

  oluja u naletu...

 

                   3 

 

         Koraci kroz vetar

  - uzaludna je volje nečija.

  Nemušti tonovi tišine gluve nam čula.

  ... A jedna je rana htela da se zaboravi.

  (Neda nada).

  Vratimo se:

  - nebo nam u rukama mre.

 

  Zagledani u nestajanja

  - želja li je to nejasna?

  Moramo skupiti hrabrost,

  (i smrt je traži),

  i srušićemo nastali lom srca

  - u zgarištu će.

         Kako reći sebi:

  - ništa večno nije?

 

4

 

 Mamac smo zabacili

- prevareno srce noću.

(Mladost je luda – kažu –

starost će joj sudija biti)!

Šta ako dželat

pre vremena zamahne rukom?

Gde će ptica koja hoće da leti,

a ne sme visoko?

 

Čudno sviće nova zora

- noć je plače.

Kako divlje nariče dan!

(A biti ga neće).

Razneži ruke osuđena ptico,

dok oluja nad nama huči,

i pođimo...

Imamo prava na novu nadu!

 

       5

 

         Nebo se ruši

         - divne li praznine za let:

  samo podigneš ruke

  i nema te više.

  (Oči lažu)!

  To se oluja pogledu ruga,

  a usta zanemela...

  Sa dlana misao minu.

 

         Razgolitismo puteve

         - uzaludan posao beše!

         Zapalismo zgarišta

         - uzalud se nada nadaše!

         Nasmej nas svojom nagotom

         olujo u naletu...

         - Srešćemo se

         sa lobanjama prema zapadu!

 

       6 

 

         Čime da te slažemo

         ptico na samrti?

         Nemamo snage da tražimo,

         (na čelu gromovima oluje plaču),

         dok vetrovima nestaju tvoja krila

         u nedosnivan san.

         Kako se vratiti

  tamo gde smo bili?

 

Kada moć prelazi u nemoć?...

Klonuše lobanje preko toga.

Stegnimo srce u grudima što tiše,

što ječe:

Niko za pticom nema suza

- neće da zaplače,

niko za pticom opela nema

- neće da nariče...

 

7 

 

Ptico ne mrzi korake

koji se prvi nauče!

(I pesnik je u nemoći

uz prvu reč i stih).

Kako sada:

naučiti krv piti,

zločinac biti,

ili raširiti krila i krenuti?

 

Uzalud se ptica muči

korake tuđe da nauči.

(Kuda sve to vodi

kada i oluja se vetrom rodi).

Nestaće sinji horizonti,

nestaće noći...

A pođemo li :

- srešćemo zajedno moći i nemoći!

 

           Post skriptum

 

        Koliko boli ima

       kada ptici spalimo krila?

       Koliko tama ima

       kada dušu zagadimo nemirima?

       Zašto da mrzimo

       vetar i nepogode?

       Posle svake kiše

       i sunce je slađe....

 

       Šta ako posle kiše

       oluja snegom zajauče?

       Kako ćemo znati

       da nismo prevareni,

       da nismo dete

       kome uzeše igračke,

       da nismo

       ono što jesmo?

 

 

     KIŠE  POČEŠE

 

1 

 

Pustite da u jesen kiše

padajuću

prokunu sebe!

 

Mogu one biti spasenje

i jutrenje,

a u isto vreme

nekom drugom da sriču opelo

tmurno i šturo,

i da ostanu nevinije

od tek rođene žene.

 

Pustite ih da padajući

povrate

svu iznutricu!

 

Kao i vekovima do sada

iste će urvine da ostanu

u venama,

a možda i crnje,

dublje,

... od trčanja za sobom.

 

Nikada nećemo saznati

koliko smo nagi

i smešni

 

2

 

Izdužismo se do zla boga

pretvarajući se u snu.

I nismo zvezde dotakli

nagim prsima,

već samo

na nož oblak smo nasukali.

 

Nabujaše vene novim vodama

- nema stare krvi.

 

I obale ustukle ruke

pred bujicom,

a između nas

kiše su nadošle

i teku urvinama

umesto krvi.

 

3

 

Kiše počeše iznenada

a tela behu naga

nespremna

za veliko buđenje,

nespretna

za dugo plivanje,

otupela

za dodire...

 

Kiše su padale neprestano.

Tela se naga ustresoše od studeni.

Okrenusmo se

tri puta

u snu

i presekosmo vene pred bujicom.

 

(Kiša je pevala

nerazumno

našim čulima).

 

4

 

Padaju nevine kiše...

Želje smo spleli u venac

i bacili ga u reku.

Danas smo sme,

jedno drugom hteli,

istinom ubice da budemo,

ali smo naseli.

Hladan je horizont od kiše,

lažno je vreme.

 

Padaju nevine kiše...

Danas smo poželeli da na počinak

pođemo sa nadom,

kradom od svih,

od svega...

Danas smo hteli u izazov,

ali srca zebu.

Raduj se srce,

raduj...

 

5

 

Kiše su padale

pregršt dana

i više.

Pođimo izmaglicom

kroz porušene vene

da tražimo tela

i ruku

u predelu.

 

Sa daleke crkve

zvone zvona

na uzbunu.

       Sahranimo li kiše u pepelu

oslobodićemo se i vatre

i novih neimara

za novo zidanje

kostiju.

 

6

 

Cvet se uzalud u očima čuva

(tuđa ga ruka

isto tako ište)

i od duge posle kiše.

Neka si proleće

i sunce,

zemlja i slast...

Ne cveta svo bilje

i ne svija se ruka

oko svaki stas.

 

Nema kiše

koja neće pokvasiti nam oko,

dok tmurno vreme

svu noć ti telom vri.

A ako oblaci zaneme

i tuđe sunce na nebu zasija,

zar suza neće usahnuti,

a lice suncokret biti?

Šta smo,

       kada jesmo ili nismo?

 

7 

 

Kiše su prestale...

Tužno se spoznaju urvine

u telu.

Slobodniji smo za jedno čulo,

a bogatiji

za hiljadu zla.

 

Kiše su prestale...

Uzalud se traže damari

po telu.

Bogatiji smo za jedan dodir

a slobodniji

za hiljadu sna.

 

           Post skriptum

      

       Kiše su počele

kada smo pošli na put

iz sna.

 

Kiše prestadoše,

a hoćemo li dalje

bez snova?

    

 

         POTRAŽISMO OBALE

       

            1

 

         Kada krenusmo

         - beše veče.

         I tražismo obale

         propinjući se iz ponora

  bez dna.

  A u dnu je naricanjem

  pevala voda

  o obalama.

 

  Nije to bilo

  iz nemoći

  - iz sna.

  Beše to večernja balada

  traženja.

  A na kraju

  zalutasmo u beskraju.

 

  Ni reči koje se izgovaraju

  - ne ljube se.

 

2

 
         Obale su spomenici

  neimarima.

 

  Prostor između

  bolniji je od smrti.

  Oči ispijene,

         a koraci nemaju gde da uzlete.

 

  Teško je ptici da gleda

         spaljena joj krila.

 

  Crni se jama

  - skriva dno.

  A tako beše plićano,

  lako je bilo zakoračiti do grla.

 

  Dozvolimo sebi hrabrost

  skrivenih snova.

  Sagnimo glave i pođimo!

  I tako nekuda se stići mora.

 

3

 

  Obale su odlutale

  jedna od druge.

  Između je bezdan,

  dubok i bez vode.

 

  Ni vode, ni nada

  - samo tama...

 

  A zaplivati u tami

  uzaludnije je od sna.

  A snivati koračajući

  nedokučivo je do dna.

 

  Ni ispred, ni iza

  - žižak da se javi...

 

4

 

  Obala je beskrajna:

  - kao želja kojom hodamo,

  - kao nada kojom lutamo,

  - kao lutanje kojim ludimo.

 

  Obala je besciljna:

 - kao san bez snova...

  Nešto nestaje usput

  a u vremenu.

  Nemamo snage

  za novo rađanje zore.

 

  (Onemoćali smo iznenada

  i u snu i bez snova).

 

5

 

 Pođimo levom obalom

 uzvodno

 (od života).

 

 Krv nije vidna

 kada uzaludno teče

 bezdanom vene.

 Ni cvet nije vičan

 žrtvovati se

 tek tako,

 samo da se zna.

 

 Pokrenusmo se iznenada

 u snu,

 za uspomenu.

 Srce zna da voli,

 mrzi,

 ili

 to nije više.

 

       Treće obale za poći

nema

(u životu).

 

6

 

Razumom razgrćemo

tmurno vreme.

I zvezde raznizujemo

do bezsvesti.

(A ne znamo gde smo)!

 

U krvotoku,

(osećamo),

venu obale.

 

7

 

Nevina i sama,

uvek u pokretu,

uzdrhtala...

 

Hej!

Odkuda ta žena u tvojoj krvi da zapliva?

(Ko je stigao prvi)?   

Vodurino,

kako je tvoje telo duboko,

srce daleko...

A opet,

volimo te nago,