Književnost

 

 

Ljubinko  Đurić  T a c i

      UZALUD NAM PTICI

           1 

        

        Oluja u kamenu

         - kakva drskost !

         Pustite vetrove da urlaju

         venama umesto krvi.

         Nismo

         dostojni svojih tela,

         duše patnika,

         nejasnih nada...

 

         Nadali smo se dugo

         - nestali su horizonti.

         Na vidiku nigde vere,

         a verovati treba.

         Čudan je dan,

         još čudnija noć.

         ... a nemirno plovi venama

         oluja u zamahu...

 

2

 

         Sedosmo nejasno na kamen

         - međaš beše.

         Ljubiše se sinji vetrovi

  - olujni su.

  Kreni već jednom

  uzdignuta čela!

  Neka uzdiše divlji predeo

  sa najviše stene.

 

         A želesmo cveća na putu,

  mirisne latice...

  (Ludo srce

  zadovoljno ne bi:

  hoće mesec na dlan

  da zauvek usni).

  ... a venama nemirno plovi

  oluja u naletu...

 

                   3 

 

         Koraci kroz vetar

  - uzaludna je volje nečija.

  Nemušti tonovi tišine gluve nam čula.

  ... A jedna je rana htela da se zaboravi.

  (Neda nada).

  Vratimo se:

  - nebo nam u rukama mre.

 

  Zagledani u nestajanja

  - želja li je to nejasna?

  Moramo skupiti hrabrost,

  (i smrt je traži),

  i srušićemo nastali lom srca

  - u zgarištu će.

         Kako reći sebi:

  - ništa večno nije?

 

4

 

 Mamac smo zabacili

- prevareno srce noću.

(Mladost je luda – kažu –

starost će joj sudija biti)!

Šta ako dželat

pre vremena zamahne rukom?

Gde će ptica koja hoće da leti,

a ne sme visoko?

 

Čudno sviće nova zora

- noć je plače.

Kako divlje nariče dan!

(A biti ga neće).

Razneži ruke osuđena ptico,

dok oluja nad nama huči,

i pođimo...

Imamo prava na novu nadu!

 

       5

 

         Nebo se ruši

         - divne li praznine za let:

  samo podigneš ruke

  i nema te više.

  (Oči lažu)!

  To se oluja pogledu ruga,

  a usta zanemela...

  Sa dlana misao minu.

 

         Razgolitismo puteve

         - uzaludan posao beše!

         Zapalismo zgarišta

         - uzalud se nada nadaše!

         Nasmej nas svojom nagotom

         olujo u naletu...

         - Srešćemo se

         sa lobanjama prema zapadu!

 

       6 

 

         Čime da te slažemo

         ptico na samrti?

         Nemamo snage da tražimo,

         (na čelu gromovima oluje plaču),

         dok vetrovima nestaju tvoja krila

         u nedosnivan san.

         Kako se vratiti

  tamo gde smo bili?

 

Kada moć prelazi u nemoć?...

Klonuše lobanje preko toga.

Stegnimo srce u grudima što tiše,

što ječe:

Niko za pticom nema suza

- neće da zaplače,

niko za pticom opela nema

- neće da nariče...

 

7 

 

Ptico ne mrzi korake

koji se prvi nauče!

(I pesnik je u nemoći

uz prvu reč i stih).

Kako sada:

naučiti krv piti,

zločinac biti,

ili raširiti krila i krenuti?

 

Uzalud se ptica muči

korake tuđe da nauči.

(Kuda sve to vodi

kada i oluja se vetrom rodi).

Nestaće sinji horizonti,

nestaće noći...

A pođemo li :

- srešćemo zajedno moći i nemoći!

 

           Post skriptum

 

        Koliko boli ima

       kada ptici spalimo krila?

       Koliko tama ima

       kada dušu zagadimo nemirima?

       Zašto da mrzimo

       vetar i nepogode?

       Posle svake kiše

       i sunce je slađe....

 

       Šta ako posle kiše

       oluja snegom zajauče?

       Kako ćemo znati

       da nismo prevareni,

       da nismo dete

       kome uzeše igračke,

       da nismo

       ono što jesmo?

 

 

     KIŠE  POČEŠE

 

1 

 

Pustite da u jesen kiše

padajuću

prokunu sebe!

 

Mogu one biti spasenje

i jutrenje,

a u isto vreme

nekom drugom da sriču opelo

tmurno i šturo,

i da ostanu nevinije

od tek rođene žene.

 

Pustite ih da padajući

povrate

svu iznutricu!

 

Kao i vekovima do sada

iste će urvine da ostanu

u venama,

a možda i crnje,

dublje,

... od trčanja za sobom.

 

Nikada nećemo saznati

koliko smo nagi

i smešni

 

2

 

Izdužismo se do zla boga

pretvarajući se u snu.

I nismo zvezde dotakli

nagim prsima,

već samo

na nož oblak smo nasukali.

 

Nabujaše vene novim vodama

- nema stare krvi.

 

I obale ustukle ruke

pred bujicom,

a između nas

kiše su nadošle

i teku urvinama

umesto krvi.

 

3

 

Kiše počeše iznenada

a tela behu naga

nespremna

za veliko buđenje,

nespretna

za dugo plivanje,

otupela

za dodire...

 

Kiše su padale neprestano.

Tela se naga ustresoše od studeni.

Okrenusmo se

tri puta

u snu

i presekosmo vene pred bujicom.

 

(Kiša je pevala

nerazumno

našim čulima).

 

4

 

Padaju nevine kiše...

Želje smo spleli u venac

i bacili ga u reku.

Danas smo sme,

jedno drugom hteli,

istinom ubice da budemo,

ali smo naseli.

Hladan je horizont od kiše,

lažno je vreme.

 

Padaju nevine kiše...

Danas smo poželeli da na počinak

pođemo sa nadom,

kradom od svih,

od svega...

Danas smo hteli u izazov,

ali srca zebu.

Raduj se srce,

raduj...

 

5

 

Kiše su padale

pregršt dana

i više.

Pođimo izmaglicom

kroz porušene vene

da tražimo tela

i ruku

u predelu.

 

Sa daleke crkve

zvone zvona

na uzbunu.

       Sahranimo li kiše u pepelu

oslobodićemo se i vatre

i novih neimara

za novo zidanje

kostiju.

 

6

 

Cvet se uzalud u očima čuva

(tuđa ga ruka

isto tako ište)

i od duge posle kiše.

Neka si proleće

i sunce,

zemlja i slast...

Ne cveta svo bilje

i ne svija se ruka

oko svaki stas.

 

Nema kiše

koja neće pokvasiti nam oko,

dok tmurno vreme

svu noć ti telom vri.

A ako oblaci zaneme

i tuđe sunce na nebu zasija,

zar suza neće usahnuti,

a lice suncokret biti?

Šta smo,

       kada jesmo ili nismo?

 

7 

 

Kiše su prestale...

Tužno se spoznaju urvine

u telu.

Slobodniji smo za jedno čulo,

a bogatiji

za hiljadu zla.

 

Kiše su prestale...

Uzalud se traže damari

po telu.

Bogatiji smo za jedan dodir

a slobodniji

za hiljadu sna.

 

           Post skriptum

      

       Kiše su počele

kada smo pošli na put

iz sna.

 

Kiše prestadoše,

a hoćemo li dalje

bez snova?

    

 

         POTRAŽISMO OBALE

       

            1

 

         Kada krenusmo

         - beše veče.

         I tražismo obale

         propinjući se iz ponora

  bez dna.

  A u dnu je naricanjem

  pevala voda

  o obalama.

 

  Nije to bilo

  iz nemoći

  - iz sna.

  Beše to večernja balada

  traženja.

  A na kraju

  zalutasmo u beskraju.

 

  Ni reči koje se izgovaraju

  - ne ljube se.

 

2

 
         Obale su spomenici

  neimarima.

 

  Prostor između

  bolniji je od smrti.

  Oči ispijene,

         a koraci nemaju gde da uzlete.

 

  Teško je ptici da gleda

         spaljena joj krila.

 

  Crni se jama

  - skriva dno.

  A tako beše plićano,

  lako je bilo zakoračiti do grla.

 

  Dozvolimo sebi hrabrost

  skrivenih snova.

  Sagnimo glave i pođimo!

  I tako nekuda se stići mora.

 

3

 

  Obale su odlutale

  jedna od druge.

  Između je bezdan,

  dubok i bez vode.

 

  Ni vode, ni nada

  - samo tama...

 

  A zaplivati u tami

  uzaludnije je od sna.

  A snivati koračajući

  nedokučivo je do dna.

 

  Ni ispred, ni iza

  - žižak da se javi...

 

4

 

  Obala je beskrajna:

  - kao želja kojom hodamo,

  - kao nada kojom lutamo,

  - kao lutanje kojim ludimo.

 

  Obala je besciljna:

 - kao san bez snova...

  Nešto nestaje usput

  a u vremenu.

  Nemamo snage

  za novo rađanje zore.

 

  (Onemoćali smo iznenada

  i u snu i bez snova).

 

5

 

 Pođimo levom obalom

 uzvodno

 (od života).

 

 Krv nije vidna

 kada uzaludno teče

 bezdanom vene.

 Ni cvet nije vičan

 žrtvovati se

 tek tako,

 samo da se zna.

 

 Pokrenusmo se iznenada

 u snu,

 za uspomenu.

 Srce zna da voli,

 mrzi,

 ili

 to nije više.

 

       Treće obale za poći

nema

(u životu).

 

6

 

Razumom razgrćemo

tmurno vreme.

I zvezde raznizujemo

do bezsvesti.

(A ne znamo gde smo)!

 

U krvotoku,

(osećamo),

venu obale.

 

7

 

Nevina i sama,

uvek u pokretu,

uzdrhtala...

 

Hej!

Odkuda ta žena u tvojoj krvi da zapliva?

(Ko je stigao prvi)?   

Vodurino,

kako je tvoje telo duboko,

srce daleko...

A opet,

volimo te nago,

 

     nadugačko i naširoko,

     i oči zelene,

     i tvoje i njene sene.

 

 

     Post skriptum

 

         Rekoše:

         - vi ste slični!

 

         Oduzmi reci obale i nestaće je.

         (Kao kad bi sebi darivali vasionu).

  Oduzeti sebi prava na prave reči...

         (Kao da smo obale bez vode).

 

  Nismo li jedno?

  Obale su nešto od mesa i krvi!

 

 

               U RUŠEVINAMA

 1

 

  Prostor dna i tame

         na dlanu

         držimo.

         Srušili smo zid od sna

         i sada ruševinama

         peva sunce ludo,

         i urvinama crvenim,

         i tragovima nasukanim.

 

Srce nije postalo gar

na kamenu,

u ruševini,

zbog veličine!

(Kažu:

- nestaće zla u zlu),

krv je crvena od sunca

a topla od sna.

 

Ruševine prizivamo

zbog kažiprsta

      otupelog od zla,

ogluvelog od dna.

Jamčimo glavom

za novi prostor na dnu,

u novoj ruševini,

srcem.

 

2

 

Gradiše grad od dna,

- malo vode,

puno srca i sna.

 

Nađoše nam mesta

i reku stvoriše,

okitiše cvećem poljane,

nebo zvezdama,

suncem...

 

Od temelja naviše,

gradiše ga vekovima za vekove.

 

Nešto se ne rimuje

- nema ničega.

I zvezde na nebu,

mesec i sunce,

reka i šuma,

ptica i...

Nešto nedostaje

 

Grad u zgarište!

3

 

Zaspaše ptice na ruševinama...

ali oči im

neumorno glođu natrule kosti.

I cvet se rasprskava u lobanji,

množe se crvi.

 

Bežite ptice grabljivice

iz naše tvrđave!

 

Spavaju zloslutnice na temeljcu...

ali kljunovi im

budno let pepelu prate.

       Na vidiku nigde vere za buduće

nove vode.

 

Bežite ptice prokletnice

iz naše krvi!

4

 

Zacvileše crvi

u ruini tvrđave.

Razboleše se

razgrizajući kamene kosti.

 

Kleknimo

i pomolimo se za oproštaj.

Sami ćemo

srušiti preostali deo tela.

 

5

  

Koliko je teško

gledati

na svome čelu

zalazak sunca

u krvi?

 

Teško li je

biti blizak umiranju

i kada znaš

da nisi zadnji

a ni prvi?

 

6

 

Raširismo ruke

do odvratnosti

tražeći novo sunce,

nago i naše,

a nađosmo samo zvezde

koje se tu ispred nas gase.

 

Iskrivismo vratove

propinjući se iz ruševina

tražeći novo ognjište,

nago i naše,

a ne dođosmo ni do kraja ruševina

kada nas i oči izdadoše.

 

7

Klonuše glave dalekih ruševina.

Raširenih ruku

cvet se iskida od stida

i pobeže iz svoje kože.

 

Nemamo snage

za novi let ka izvoru.

Nejasne su nam vode

što kraj nas teku.

 

Ni prava nemamo

na osmeh nage zvezde

sa neba

što od straha cvili.

 

Nezahvalna je ptica

na visinu,

vidike,

dohvat ruku...

Post skriptum

 

I pepeo je ruševina vatre...

Ruševina je i novo zidanje,

novo nadanje,

novi predeo u očima,

srce u novoj ljubavi.

 

Ruševina je

što beše,

što je

i što će tek biti!

 

         SA NEMIRIMA...

 

1

  

Ne padosmo zbog dna u dnu!

To čine ruke bez zaleta

za pravi put,

(po ko zna koji put),

kojim se nestaje i rađa

istovremeno.

 

Zašto pogled ka zvezdama

i kada padamo naniže,

(kada se otvori tama),

i mrak nas jaukom

poziva

u svoje skute?

 

I snove treba ljubiti

kada ih java traži.

(Uzaludno je).

I te kako zna stvarnost

da odvratno

jezik isplazi.

2

 

 

Nemamo snage ranjenoj ptici

srce da isčupamo.

Nadamo se da preboleti će.

 

Uzalud je sricati uspavanku

iz milošte kamenu.

Neme su njegove grudi,

zlokobne oči

- prete.

 

(Prvi udisaj:

- prva suza,

zadnji izdisaj:

- zadnja suza...

i nešto između)!

 

Odrecimo se prvih suza,

prestaće i zadnje.

Cvet se bere,

na žalost,

dok latice mirišu na proleće.

3

 

U pesnicu

nemih dodira skupismo noć.

Tada neko reče:

- pobeći treba od sebe!

(Može li se)?

Uzalud cveće jeca o proleću,

vreme zna da dođe i ispod kože.

 

Nema ništa

- istina li je?

 

Klonu glava na ramenu laži.

Ljubimo se.

Bez osećaja ni smrt nema draži!

 

4

 

Još jedan dodir nežnosti

sa ironijom

i nestaće ptica nevinih krila.

A pevaće se:

- jesen je bila,

jesen je snila

daleke predele,

daleka tela.

 

Zagrlimo nastalo nemanje

u jecaju,

na ruci.

Krv je proključala u pepelu!

Sve što smo našli

bili su tromi

istrunuli

koraci naših dvojnika.

 

5

 

Sa namerom

na kolcu

osvanuće nečija glava.

(Odavde do večnosti

put je sreća.

Ne poći

ne znači ne doći

tamo gde ptice

poslednji put sleću).

 

Nastavićemo traganja

za nestalim.

Sumorno otpočinje dan.

(Od sebe do sebe

na hiljade koraka ima,

nestalih,

nemogućih za povratak).

 

6

 

Ni noć,

ni dan.

Nema svitanja zore.

(Jednakost plače od stida).

Ni povratka nema...

Čemu laži

- srce mora da se spali!

 

Bez pozdrava

- tišinu ne budi!

(Od ove bolesti se ne leči).

Olakšaj nabrekle vene

i u mozak vetar namami.

Proklijaće seme

- biljem dokazati će se!

 

7

Nema tog jutra

čija će zora da svane

u očima

kao što je noć znala.

 

(Nemoćan je razum.

Uhvatismo se za zrak.

Beše to varka,

uzaludno očekivan dan).

 

Nema te šume

koja će sobom sakriti srce

u nama

kao što je tama znala.

 

(Volimo se nagotom,

hranimo se telima:

- beše to kurva žena,

a nevinija od anđela).

 

8

 

Deo tela

a vrata odškrinuta...

Prostor u tami.

Noć!

Noć koja se pamti.

 

(Nikada nismo imali

smelosti

da odslušamo hod njen

dolazeći).

 

Nemir se igra u lobanji,

a razum nestaje...

Put ka nebu.

Laž!

Vreme nestaje.

 

(Ruke hvataju,

po ko zna koji put,

uzaludni zalet u tami).

Post skriptum

  

Nemoćne su bile kiše.

Razdvojiti obale

uzaludnije je od sna.

Pevamo povraćajući reči:

- obale su obale,

kiša je kiša,

oluja je oluja...

 

Ni ruševine nisu

što nam se čini da jesu.

Na srušenim temeljima

gradiće se nove kule

za novo rušenje,

za novo rušenje,

za novo rušenje...

 

 

       

 

 ... I ZABLUDAMA

 

1

 

Nevešto se hvata za mamac

tama.

Krvavo verujemo u svoju

ruku.

I kada prežedneli izvor

vode

nestane,

neznano kuda ode,

verovaćemo i dalje u njeno postojanje,

put

i senku.

 

One su kao ptice bez krila,

bez kraja,

dosegle čak do grla

i dublje.

Nebo se lomi o noktima,

a tama puca među

prstima.

Imamo ih

          da bi nas imale

kada postanemo nejaki,

nespremni za čuda.

 

 

2

 

Nemo orgijaju

nevinim poljima tela...

 

Jedna je bolest htela,

jedna je rana smela,

nazvati se našim imenom.

Zanemela je pred dotaknutom istinom,

otkrićem nepoznatih predela

tela.

 

Nevešti dodiri

zakloniše suncu poglede...

 

Od tela do tela

most je dug.

Strane sveta obasjasmo

oreolom.

Zatalasaše se sinji vetrovi

od ruke u zaletu.

 

3

 

Veruj i kada klone glava!

Negde na istoku sunce

spava.

(Sačekajmo da svane).

 

U očima tama...

Put kojim idemo,

put je ispod duge:

- nestvaran,

blizak a nedokučiv.

 

Veruj u nevinost naših tela,

kao i u oblak

kada ga zora svane.

(Sačekajmo na dane).

 

I jutro će

da promoli glavu...

Put kojim idemo

put je snova koje traži java.

Veruj u ruke!

4

 

Žurno sviće zora

na zapadu

- daleko od ruku...

 

Zakuni nas rođenjem!

Veliko je bespuće

u našim koracima.

 

Rođeni smo da umiremo!

(Ostaće želja za zagrljajem,

žal za viđenjem).

 

Nemamo vremena

a ni prava na obične stvari

u svojim koracima.

 

5

 

Zar imaju prava

da se sviju oko svaki stas

i tu zaborave?

Zar nikada neće

potražiti spas,

nikada početi u suzama

da se dave?

 

Iz neznanja,

naivnosti,

ubice su htele da budu.

Zaustaviše se u naletu.

(Lepo je voleti,

hrabar biti

i živeti)...

 

6

  

Imamo snage,

a odvažnost skriveno sniva.

(Ni puta,

ni cilja...

samo uzaludni drhtaji

u telu žila).

 

Umesto srca uspavajmo

uspavanke,

umesto oči daleke

predele,

umesto ruku zaustavimo

olujne vetrove...

(Ruke nam sude,

oslobađaju

ili kažnjavaju).

 

7

 

Čudno se uhvatiše

i zajezdiše u zaletu.

Htedosmo

do dna i još niže

- u korene.

(Zalutaše u bespuće).

Na levoj strani tela

sleteše neke ptice.

 

Neka osmeh jezivi

hvata zjala!

Uzaludno je tražiti od ruku

da nemire pomire.

Nema opravdanja za beženje,

lutanja,

traženja...

Odavde do beskonačnosti

mali korak nas deli!

 

8

  

Zavuci ruke do kraja,

u srcu,

i pronađi uginulu pticu!

Dah joj udahni

probuđen u kamenu,

a krila raširi vetrovima,

put joj obasjaj novim snovima.

 

(Nema zbogom

- nema opravdanja!)

 

Izgubljenom imenu

teško je prići.

Još teže je trčati za vremenom,

sunce prestići...

Ni krila neće biti

na dohvat ruku,

a ni razuma.

 

(Požuri

- stići će pre vas)!

             Post skriptum

 

Imate nam sve!

Pred vama sve lepote

i grozote

stoje

i neme,

kleče

i mole.

 

Ispružismo se do

odvratnosti,

zaludeste se do

bezsvesti,

pa nas zovete,

zovete,

zovete...

 

NE ODRECIMO SE NEPOGODA

 

                   1

 

         Kroz vetar pun mirisa tuđih

  teško je spoznati dah svoj

  iz prkosa

  - srcem što se rodi,

  maštajući sreću u nepogodi,

  kroz tela,

  urvina,

  grobove

  i izvor žedan bistre vode.

        

  Ma koliko od sebe krili

  sve reke teku istom moru

  i ma koliko nevešti bili,

  koraci tuđi naučiće naše

  kako se,

  i ako loše,

  najbrže hoda,

  kako se

  preko tuđih tela

  telo svoje cilju vodi.

 

  I neće hrabrost biti

  da uz vetar okrenemo svoja bleda lica.

  Ti znaš,

  kada već mora da se ide

  pođimo niz vetar

  - ali,

  ne odrecimo se nepogoda!

 

2

 

Gde proklijaše misli o zlu,

za zlim?

 

Ostavljena ptica odsečenih krila

bez krvi je.

Nikoga neće biti

da ruke za druge ima,

da uvek daje a nikada ne prima.

 

Smesti svoje kosti gde sebe tražiš

mrtvog!

 

Znaćemo kada padnemo naivno

u uvelu travu od stida,

od užasa i strave,

uplašeni običnim životom

- od srca čari.

 

3

 

Odsekoše nam krila u naletu.

Divno li padasmo kroz oblake

rođene na čelu,

kroz tamu i bezdan bez dna

našom dušom oživelom.

 

(Ni snage više za varanje:

- nemamo sebe,

ni zoru,

ni noć)...

 

Uzaludno je buditi pticu pri kraju leta.

Padaćemo i dalje

kroz jutra koja smo probudili

nadajući se putu ka zvezdama

a bićemo putokaz zaljubljenom vetru.

 

(Odavde do jutra

mnoge će noći snivati dan,

čekati na san)...

4

 

Uhvaćen u niti zabluda

- ptica je bez krila.

 

(Jesen je.)

 

Jesen je bila kap mastila,

pogrešno ispisana

vetrom u oblacima,

daleko nad pustinjom

- ni u bezdan

ni na nebu.

 

Naučićemo bol

da se pretvara u pticu

prolećnu i samu.

Iz krvi ćemo isčupati joj

visinu,

iz tela oči.

 

(Neka pevaju zablude!)

 

                5

 

         Zagledani smo u plavo bespuće vasione,

  a plašimo se dna.

 

  Hajdemo na pučinu!

 

  Naučićemo senke dalekih očeva naših

  koji su pali u nemilost

  između dve bitke na poklon gavranima.

 

  Čuješ li taj smeh?

 

  Iz nestašnog uma ne možemo svi zajedno

  istim putem u zagrljaj zabludama.

  Plavo je beskrajno a tamno daleko.

 

  Ptico budi ptica samo!

 

6

 

Reč i mastilo,

utvara i uvek nova šuma,

uzaludno dozivanje ptica

zauvek sletelih:

- sve je to zapisano krvlju

u krvi.

 

(A one teku neosetno,

budno prisutne,

opipljive.)

 

Biljem dokažimo vodi

njenu vrednost.

Pomirimo reči u mozgu

za novu pesmu.

I još nešto...

mnogo toga.

 

(A strah i dalje na granicu

korača

između nas i jave.)

7

 

 

Nije stid kamenu

zaplakati u svanuće.

Iz noći se ponovo rađamo

nagi i nevini kao rosa,

a neka želja bosa

golica nas već po mozgu.

 

(Na šta će ličiti cvet

kada mu se koža odere

i kao ratni trofej

obesi oko vrata?)

 

Da li da se odreknemo svega

ili samo

stvari koje nevino volimo?

Kako i kada,

kojim putem i čime...

- ne smemo da kažemo.

 

8

 

Dokazati da se sve svršava

Ikarovim letom...

       Kakvo uzaludno orgijanje

       vatre i kiše

koje ne dokazuje ništa,

kao što ni oči neće

ispijene u tami

čekajući nedostižnu zoru.

 

Dokazati koliko bilje ima

veliko srce....

       Ili krenuti do na kraj sveta

koji je sve dalje

kada se oči zatvore

i izgubi svaka pristojnost

nad svojim telom,

htenjima...

Post skriptum

 

Lažem!

Nemam hrabrosti da kažem

ovom kamenu

nije mesto tu.

 

U bekstvu sam!

Strah me je sebe

i budućeg groba u kome mi

lobanja spava.

 

Ko sam?

Pobegoh iz jutra u veče

da ne saznam kako izgleda

suncem obasjan dan.